Mladi bračni par se uselio u tek kupljenu kuću.
Nakon nekoliko sedmica, jednom dok su doručkovali, žena kroz prozor opazi komšinicu kako širi veš.
Kaže mužu:
– Vidi kako joj je prljav veš. Kao da ga nije ni oprala. A možda uopšte i ne zna da pere, jadnica.
Muž ništa nije rekao, njega to nije naročito zanimalo. I tako, svaki put kad je komšinica širila veš, padali bi isti komentari.
Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu kad je videla da je veš kod komšinice čist kao sneg.
Reče mužu:
– Pogledaj, konačno je naučila da pere! Ko li ju je tome naučio?
Muž joj odgovori:
– Niko! Ja sam oprao naše prozore.

On je udovac, ona udovica.
Redovno prisustvuju godišnjicama mature.
Ovu proslavu obeležavaju u prisustvu još dvojice kolega, koji su takođe ostali bez bračnih partnera.
Veče je bilo izuzetno, a njihovo raspoloženje izvanredno. Udovac joj je često upućivao poglede divljenja, a ona bi mu, smešeći se, uzvraćala.
Konačno je prikupio hrabrost i upitao je:
– Hoćes li se udati za mene?
Posle šest sekundi pažljivog razmišljanja, odgovorila je:
– Da, da, hoću!
Veče je za udovca završena izuzetno lepo. Međutim, sledećeg jutra bio je u nevolji. Je li rekla „da“ ili „ne“?
Nije se mogao setiti. Pokušavao je, ali bez uspeha. Prisećao se razgovora prethodne večeri, ali njegovo sećanje je bilo kao izbrisano.
Setio se pitanja koje je postavio, ali se nije uspeo setiti njenog odgovora. Sa strahom ju je nazvao telefonom.
Objasnio joj je da ga pamćenje ne služi više kao pre. Potom je prepričao prethodnu veče. Nakon što se malo ohrabrio upitao je:
– Kada sam te pitao da li bi se udala za mene, jesi li rekla ‘da’ ili ‘ne’?
– Oh, ne budi luckast, rekla sam ‘da’, naravno da hoću. I mislila sam to sasvim iskreno.
Udovac je bio presrećan. Osetio je da mu se puls ubrzava.
I potom je dodala:
– Tako sam srećna što si zvao, jer se nisam mogla setiti ko me je to pitao!